Изложбена сезона 2024. у ћупријском музеју почиње изложбом „Отворено писмо Клеу“

о5. априла у 19 сати је отварање изложбе „Отворено писмо Клеу“ аутора Јована Јоне Павловића

Када су у питању цртежи и колажи у маниру геометријске и лирске апстракције, есенцијални циљеви пројекта који ме је годинама окупирао могу се сажети на следећи начин:

o Да ли је основним геометријским формама и сведеним цртежом уопште могуће „ухватити“ искру шареног , често контрадикторног, али свакако бујног живота на папиру?

o Да ли је могуће постићи невину разиграност једног Мироа (Joan Miró) не користећи експресивност бојеног потеза четкицом који је већ читав свет у малом? (Можда је преосетљивост у питању? Цртам и сликам откако знам за себе – свака је мрља заметак целог света. Може ли се избећи експресивност потеза не западајући притом у сувопарни шематизам?)

o Да ли је могуће обухватити посебно уређени универзум једном композицијом и начинити скицу заметком за конструкцију комплетног и непоновљивог космоса, као што је то чинио Кле (Paul Klee), али практикујући крајњу дисциплину у употреби истанчаних (геометријских) средстава?

Из мог креативног искуства, одговор на сва претходна питања је афирмативан. Реализовани цртежи и колажи најбољи су доказ тога.

Нека од ових остварења скромних су димензија (10-так цм), док највећа не прелазе 100 цм (већина је димензија до 50×70 цм), али је свако захтевало посебан приступ да би се у једном оргазмичком моменту изродила тражена животна варница. Независно од величине формата, ретко се витална енергија појављивала у „инстант“ издању. Најчешће су били потребни дани или седмице лаганог редуковања, прекрајања или доцртавања – неминовни процес врења да би се схватило и прихватило оно што само та јединствена слика стрпљивом истраживачу може и жели да открије. Понекад је било неопходно хируршком одлучношћу одстранити комплетан део започете композиције, понекад је засад могао да изроди плодове само на тлу другачије боје, а неретко је једноставно додавање или уклањање круга, кружнице или лука коначно ослобађало слику од приземних окова, тако да може слободно да полети и запева.

Сваки од приказаних радова илустрација је хармоничне коегзистенције садржаја и форме. Сведочимо свету крајњости: потпуним приклањањем уметника ексклузивном „разуму“ или специфичној „осећајности“, добијамо дела у којима је форма једини садржај или је садржај необуздан формом. Првој варијанти нагињао је Klee, а потоњој Miró, но – оба мајстора истрајно су неговала танан осећај за медиј, уз дубоко поштовање крхкости канала за комуникацију, што их је сачувало од удовољавања једнодимензионалним поривима. Сликарска истина само је заносна стилска вежба уколико је изпражњена од садржаја света у којем је створена. Само кроз сопствено време стижемо до бесмртности. Садржај захтева одређени калуп у којем би се удобно сместио. Форма, на другој страни, дисциплинује емоцију, чини је тананијом, али је и сили да постане свесна себе. Редуковање средстава не доприноси само снази, већ и суптилности израза.

Дело је довршено када се садржај савршено свеже са формом. То је тишина без напора преточена у речи записане сликом. Уметнички рад је духовна опруга, делује попут натегнуте праћке која циља околни простор. Емотивни набој је спиритуалним искуством дубоко похрањен у њене темеље. То је хармоничан дисбаланс који гледалац наново доводи у стање равнотеже. Као што се један пол наелектрисања разрешава у супротном, тако се и наш поглед растапа у пријемчивости слике. Осећајност се прочишћава, а дух бодри и уздиже.

Опрезно сам стваралачки поступак (са)чувао од „фабриковањa“. Формулу која се показала успешном нисам користио изнова. Свако дело изискивало је ново емотивно стање, другачији формат, сопствени колорит. За разлику од технике која је са протоком времена подложна усавршавању те јој прети опасност да постане жртва сујете уметника, открио сам да непосредност емоције и искреност приступа неоптерећеног теретом маниризма отварају полигон за размену енергије високог напона. Нити један рад није „савршенији“ од претходног у низу. Без обзира на величину или количину употребљених средстава, свака представа беспрекорно је уподобљена сходно сопственој поруци
.
Лирски називи активно доприносе енергетском набоју остварења. Једна од првих успешних минијатурних композиција носи назив „Цвркут за Мироа“. Друга је насловљена „Отворено писмо Клеу“, јер су пре свих Miró и Klee били моји учитељи, саговорници и сапутници. Као обазриви делатници, упркос огромном искуству, увек су изнова потраживали и успешно проналазили затурену младост света. Таква одисеја често подразумева „Усамљеност путника на дуге стазе“, што је можда круцијално остварење циклуса које укратко може да окарактерише комплетну изложбу као одважно путовање у заборављене пределе, зарад поновне спознаје једноставне лепоте.