Отворена изложба дела из Спомен – збирке Миодрага Марковића, поводом обележавања Дана општине Ћуприја

Изложба уметничких дела из Спомен – збирке Миодрага Марковића, отворена је 12. октобра у Галерији Музеја „Хореум МАрги-Равно“ Ћуприја, у оквиру обележавања овогодишњег Дана опђтине Ћуприја.

Спомен-збирка Миодрага Марковића, завештана граду Пожаревцу, предата Народном музеју на чување, састоји сe од најзначајнијих остварења српске уметности насталих од почетка ХХ века до седме деценије истог, са нагласком на период између Првог и Другог светског рата. Миодраг Марковић (1897-1969), рођени Пожаревљанин, дипломатa, љубитељ уметности и меценa, припадник предратне интелектуалне елите, за живота је формирао колекцију уметничких  дела, углавном српских сликара који припадају  генерацији поменутог периода: Милана Коњовића, Марка Челебоновића, Мила Милуновића, Јована Бјелића, Зоре Петровић, Пеђе Милосављевића, Недељка Гвозденовића, Вељка Станојевића, Ивана Табаковића, Ивана Радовића, Васе Поморишца, Љубице Сокић, Михаила Петрова и других. У биографијама међуратних аутора долази до изражаја школовање у тадашњим великим уметничким центрима, као што су Минхен, Париз, Будимпешта и Праг. Миодраг Марковић се оријентисао на сакупљање дела домаћих аутора, слика, цртежа, графика, од којих је део уметника био млад и на почетку каријере. Уметничка колекција је употпуњена личним стварима дародавца које чине његова одликовања, неколико комада намештаја и витрина са књигама.

Као имућан човек и дипломата, Миодраг Марковић је целу своју уштеђевину улагао купујући ликовна дела српских сликара, такође, добијао их је и на поклон као пријатељ уметника, често се опходећи и као њихов дародавац који је набављао сликарски материјал у иностранству. Аутори из поклон-збирке Миодрага Марковића припадају различитим правцима и поетикама заступљеним у трећој и четвртој деценији прошлог века. Преовладавају тада актуелна уметничка струјања у виду колористичког експресионизма чији су заступници Бијелић, Коњовић, Петровић, Личеноски, као и поетски реализам и интимизам којим су највише заокупљени Челебоновић, Радовић, Милосављевић, Табаковић и Гвозденовић.

Теме које преовладавају у легату Миодрага Марковића јесу: портрет, акт, жанр, пејзаж, мртва природа. Портрете Миодрага Марковића, који су у оквиру ове тематике најбројнији у збирци, насликали су његови пријатељи, сликари, са којима се активно дружио – са Васом Поморишцем у Лондону, где су се обојица школовали, као и са Михаилом Петровим са којим се познавао скоро читав живот. Темом акта, који доживљава преображај кроз објективизацију женског тела,  бавили су се Зора Петровић и Вељко Станoјевић у експресионистичком стилу, као и Фрањо Радочај и Саво Радуловић, који ову тему сагледавају на интимистички начин. Иван Радовић човека смешта у жанр-сцену, присну слику живота на селу у којој преко фигуралне композиције свог зрелог „примитивистичког стила“ идеализује војвођанско село и људе у њему. Марко Челебоновић Фигуром у ентеријеру даје слику грађанског изгледа собе која му даје могућност да меланхолично расположење оствари помоћу односа између представљених ликова и предмета.

Многи уметници после Првог светског рата настављају да сликају пејзаже у широком спектру стилова. Сећање на одређени предео, уздигао је пејзаж у мит о Босни код Јована Бијелића и Војводини код Милана Коњовића. Градском сликом бави се Иван Табаковић – он после 1938. године и током ратног периода искључиво ради мотиве са Сењака, затим Љубица Сокић која је Сремске Карловце овековечила сликом Горња црква у Сремским Карловцима, граду у коме је често боравила почев од 1948. године од кад датира ово дело. Уздржаност, префињено расположење, осећајан колорит и тежња ка равнотежи примећује се у Парку Недељка Гвозденовића. Обрисе градова у којима су живели и које су волели доноси и Пеђа Милосављевић кроз призор париског трга Place de la Concorde.

Сликајући мртву природу Лазар Личеноски користи боју за испитивање њених крајњих могућности, док се Милуновић бави просторном конструкцијом слике и геометризованом контуром. Посебно место у Спомен-збирци заузима графика Бранка Миљуша Птичји град – Миљушева истраживања заснована на постулатима неопластицизма и супрематизма изродила су једну аутентичну уметност која је спајала поетску маштовитост са строгошћу извођења.

Спомен-збирка Миодрага Марковића представља јединствено сведочанство о развоју српске уметности у првој половини ХХ века, значајно за разумевање историјског, културног и уметничког контекста у којем је она стварана. Преко завештаних дела можемо пратити и тумачити догађаје везане како за саме уметнике, тако и за колекционара, као и за актуелни уметнички тренутак у коме су дела настала. Данас она чине сталну историјско-уметничку поставку Народног музеја у Пожаревцу.

Марина Радосављевић, виши кустос Народног музеја Пожаревац-историчар уметности