Назив тематске изложбе приређене поводом овогодишње манифестације „Видовданских свечаности“ јесте парафраза темељне студије посвећене сложеном односу између стварних догађаја током повести и њихових више или мање стилизованих одјека у уметности, чији је аутор био један од водећих српских и светских медиевиста, Војислав Ј. Ђурић, академик и професор Филозофског факултета у Београду.[1] Изложба као пригодни догађај је и наставак блиске сарадње музеја у Ћуприји и Јагодини, недавно додатно формализоване тиме што су се две установе ангажовале у обради археолошке грађе у манастиру Раваници, делу новог истраживачког пројекта раваничког комплекса.[2]

Изложбу већим делом чине копије зидних слика из манастирских храмова зиданих између 12. и 15. века у различитим регијама српске средњовековне државе и као такве су значајан сегмент националне баштине и један вид њене заштите.[3] Експонати припадају првобитном корпусу Галерије фресака Народног музеја у Београду који су после дугогодишње сарадње, крунисане изложбом средњовековних владарских портрета у Музеју у Јагодини,[4]  преузети на дугорочно коришћење.[5] Замисао изложбе заснована је на сложеном односу слике и речи у средњовековној култури: копије монументалног и минијатурног сликарства из косовско-метохијске, рашке, левачке и светогорске области пружају упечатљив приказ о поставкама политичке теорије, повесном контексту и склопу историјских и религиозних тема. Највећи број изложених копија јесу портрети историјских личности чији ликовни, текстуални и иконографски садржаји откривају пребогат скуп изворних података о развијеној владарској и црквено-политичкој идеологији средњовековне државе.

Кључни корак у изградњи политичке теорије раних Немањића начињен је установљењем култа оснивача династије и првог националног светитеља,[6] који је имао паралеле у култној пракси не Византије, већ средње и западне Европе.[7] Појава житијних циклуса у храмовима с темама посвећеним животима св. Симеона Немање и св. Саве Српског привукла је пажњу и светске медиевистике која је у њима уочила значајно поклапање са сличним феноменима у оновременој Грузији и Јерменији.[8] Најранији пример Немањиног фреско житија сачуван је у првој цркви посвећеној њему као светом, јужном параклису ексонартекса у Студеници, коју је подигао унук му, краљ Стефан Радослав. Боље очувана сцена јесте Пренос моштију Св. Симеона Немање из Хиландара у Студеницу (кат. бр. 1) која показује да суштина овог сликаног циклуса није приказивање Немањиног живота као владара, већ као светогорског монаха и потом светитеља: на фресци сликаној до 1233. г. види се поворка с моштима коју пред студеничком лавром срећу клер и монаси с литијском иконом Богородице Молитељке с везеном подеом, док је у позадини студенички храм са куполом црвене боје.[9] Изузетно је значајно упоредити ову сцену с више деценија млађом и боље очуваном с истом темом из 1208. г. (кат. бр. 2), из Сопоћана, сликану после 1270.[10] Хијерархијска разлика Немањиних синова који носе мошти исказана је костимом и растом (Вукан је знатно нижи од Стефана), испред лавре су само монаси а литијска икона украшена је бисерјем и драгуљима. Други по настанку у оквиру немањићке династије је култ Светог Саве који је за живота био кључна личност у нараштају, прво као студенички архимандрит, потом као први архиепископ.[11] На изложби је приказан његов лик у Грачаници из око 1320. г., насликан крај св. Константина и св. Јелене, чиме је истакнута учена паралела између првог српског архиепископа и првих хришћанских владара (кат. бр. 3).[12] Осим тога, сакос с којим је приказан сведочи о томе да су у време краља Милутина црквени поглавари стекли право да носе и буду представљани у овој нарочитој одежди цариградског порекла.[13]

Изузетан значај има Портрет архиепископа Данила II из цркве Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији из 1335/7. г. (кат. бр. 4).[14] Био је близак сарадник краљева 14. века, учени дипломата, градитељ, иконограф, идеолог и зачетник импозантног зборника житија краљева и архиепископа.[15] На слици је приказан у монашкој одежди док га свети имењак и заштитник пророк приводи патрону његове гробне цркве. Врло важан за историју црквено-политичке идеологије је свод храма Св. Димитрија у Пећкој патријаршији, који је 1322/24. г. грчки зограф Јован осликао за архиепископа Никодима. Уз прва два васељенска и сабор Саве Српског, ту је приказан и Сабор Св. Симеона Немање и краља Милутина (кат. бр. 5), симболични синод под киворионом два владара који нису савременици и чија је намена да укаже на континуитет прослављања Немање и зачетак Милутиновог култа почетком владе Стефана Дечанског, а у контексту њиховог поређења са солунским мироточцем.[16]

Неколико важних тема на изложби представљају копије зидног украса из Каленића, чије се сликарство из око 1420. г. с добрим разлогом приписује зографу Радославу.[17] Прва од њих је владарско-ктиторски портрет Деспота Стефана Лазаревића (кат. бр. 6), који је заједно с протовестијаром Богданом носио слику задужбине десном због чега му је владарско жезло у левој.[18] За разлику од Богданове жене Милице сликане у оквиру ктиторске композиције, боље је сачуван лик његовог млађег брата Петра (кат. бр. 7), с тим што се након открића једне османске исправе зна за још једног по имену Божидар.[19] Изнад портрета у каленићкој припрати насликана је форматом истакнута сцена Бекства свете породице у Египат (кат. бр. 8), која истиче богољубивост ктитора и поставком персонификације у виду владара над фигуром деспота чини поређење између њега и фараона Птоломеја Филаделфа с којим га је због учености поредио Констанин Филозоф у житију.[20] Наспрамни зид носи још једну исто тако наглашену сцену, Попис Марије и Јосифа у Витлејему (кат. бр. 9). Давно је уочено да се следи обрасце цариградске Хоре који су у сведеном виду присутни у Куртеа де Арђеш.[21] Иако византолози опречно тумаче мозаик из Хоре,[22] каленићка фреска издваја се особеном структуром, детаљима, инсигнијама, те натписом који средишњи лик у сцени именује као римског цара Августа по чијој је наредби извршен попис у Јудеји. Сагледана у контексту сцена је алузија на успешну владу деспота чији су лик и инсигније одсликани у Августовој фигури који је у средњем веку поштован пошто се веровало да је био криптохришћански владар за чије се владавине оваплотио Христос.[23]

Изложба садржи и копију драгоцене повеље (кат. бр. 10), коју је 11. септембра 1429. г. као нови ктитор светогорског манастира Есфигмена деспот Ђурађ Бранковић издао обитељи. То је једина средњовековна повеља на којој постоје портрети српских владара и једина из византијске културне сфере с портретима једне целе породице.[24] На сложеној, дводелној минијатури чланови породице деспота приказани су како одевени у раскошну одећу стоје у архитектури која представља небеске станове Вишњег Јерусалима.[25]

др Бранислав Цветковић,

историчар уметности

[1] В. Ј. Ђурић, Слика  и историја у средњовековној Србији, Глас САНУ CCCХХХVIII/3 (1983) 117–133.

[2] Манастир Раваница: археологија, фортификације, црква, зидно сликарство, ЗМЈ бр. 272/2022.

[3] Б. Поповић, Стварање Збирке копија фресака и српско стручно мнење XX века, Зборник Народног музеја XVIII-2 (2007) 511–517.

[4] Б. Поповић, Портрети српских владара у средњем веку. Каталог изложбе, Јагодина 2005.

[5] Б. Цветковић. Ars sacra. Свештена уметност из збирки Уметничког одељења Завичајног музеја у Јагодини. Каталог изложбе, Јагодина 2019, 9–11, 30–37; Ј. Трајков и др., Водич кроз Завичајни музеј Јагодина, Јагодина 2021, 143, 156.

[6] О томе, в. С. Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића. Дипломатичка студија, Београд 1997; Д. Поповић, Под окриљем светости. Култ светих владара и реликвија у средњовековној Србији, Београд 2006, 27–73; иста, Ризница спасења. Култ реликвија и српских светих у средњовековној Србији, Београд 2018, 229–272.

[7] G. Klaniczay, Holy Rulers and Blessed Princesses: Dynastic Cults in Medieval Central Europe, Cambridge 2002.

[8] A. Eastmond, “Local” Saints, Art, and Religious Iconography in the Orthodox World after the Fourth Crusade, Speculum 78/3 (2003) 708–717, 741–749, fig. 2, 3.

[9] Г. Бабић, В. Кораћ, С. Ђирковић, Студеница, Београд 1986, 81–85, сл. 72.

[10] В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1991, 142–143, сл. 103, 105, 106.

[11] Свети Сава у српској историји и традицији, ур. С. Ћирковић, Београд 1998.

[12] Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд – Приштина 1988, 177, сл. 78–79, Т. XIV.

[13] Т. Стародубцев, Сакос црквених достојанственика у средњовековној Србији, Византијски свет на Балкану. Књига II, Београд 2012, 523–548.

[14] К. Валтер, Значење портрета Данила II као ктитора у Богородичиној цркви у Пећи, Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ј. Ђурић, Београд 1991, 355–358.

[15] Данило Други, Животи краљева и архиепископа српских. Службе, ур. Г. Мак Данијел, Д. Петровић, Београд 1988.

[16] Б. Тодић, Српске теме на фрескама XIV века у цркви Светог Димитрија у Пећи, Зограф 30 (2004/5) 123–139, сл. 3, 5.

[17] В. Ј. Ђурић, Сликар Радослав и фреске Каленића, Зограф 2 (1967) 22–29; D. Simić-Lazar, Kalenić et la dernière période de la peinture byzantine, Skopje – Paris 1995; И. Стевовић, Б. Цветковић, Манастир Каленић, Београд 2007.

[18] Б. Цветковић, Герасим Георгијевић у Каленићу, Саопштења XL (2008) 237–254.

[19] Б. Цветковић, Петар, брат Богдана протовестијара, Крушевачки зборник 13 (2008) 53–71.

[20] Б. Цветковић, Каленић: иконографија и политичка теорија, Научни скуп Манастир Каленић. У сусрет шестој стогодишњици. Зборник радова, ур. Ј. Калић, Београд – Крагујевац 2009, 47–65.

[21]  D. Simić-Lazar, Observations sur le rapport entre les décors de Kalenić, de Kahrié Djami et de Curtea de Argeş, Cahiers Archéologiques 34, 1986, 143–160.

[22] Уп. R. S. Nelson, Taxation with Representation. Visual Narrative and the Political Field of the Kariye Camii, Art History 22 (1999) 56–82; E. de Vries-van der Velden, Census Augusti, Dei Census. Reflections on an Image in the Kariye Camii, Constructions of Greek Past. Identity and Historical Consciousness from Antiquity to the Present, ed. H. Hokwerda, Groningen 2003, 117–156.

[23] Цветковић, Каленић: иконографија и политичка теорија, 47–65. Уп. Simić-Lazar, Kalenić et la dernière période de la peinture byzantine, 167 која сматра да је натпис уз Августа сликарева грешка.

[24] В. Ј. Ђурић, Портрети на повељама византијских и српских владара, ЗФФ VII/1 (1963) 251–272; П. Ивић, В. Ј. Ђурић, С. Ћирковић, Есфигменска повеља деспота Ђурђа, Београд – Смедерево 1989, 20–54.

[25] Б. Цветковић, Есфигменска повеља деспота Ђурђа Бранковића: фантастична архитектура, Жича, Есфигмен или небески станови?, Σύμμεικτα. Зборник радова поводом четрдесет година Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду, ур. И. Стевовић, Београд 2012, 343–363.